MTB desant na Ozren, koji se odlično odvijao dok se nije došlo pod vrh. Tamo su nestali i putevi i njihovi ostaci, čestar mi je oteo pumpu, lanac mi je pukao nešto kasnije - ostao sam hendikepiran usred planine na 2 sata pred mrak.
Iz razumljivih razloga, prisutne su samo fotografije sa lepšeg dela vožnje :D

Društvenopedalirajuće aktivnosti po brdima i ravnicama

Makromodisanje po Staroj planini. Mislim da će vam se dopasti. Ako volite bube izbliza.

Prijatelji galerije:

http://leptiri.beograd.com/index.htm
(nauka)

http://pazova.de.tl/
(umetnost)

Eh, da - slike su ZNATNO oštrije u originalu. Grebeni fotopic :-/

MTBisanje grebenom planina iznad Drine skoro do Mačkovog kamena (i povratak uz Drinu). Malo je bilo puta, malo staza, malo ničega. Blata je bilo i preko mile volje.

Kombinovana bajkersko/pešadijska tura - sa Debelog Brda se spuštamo u Gornje Košlje, padamo niz kanjon Trešnjice, izvlačimo se na Drinu, vozimo hronometar do Rogačice, onda shvatamo da se treba i popeti nazad na Debelo Brdo. Po kiši.

Pomalo podseća na Hemingvejev odgovor na pitanje zašto je pile prešlo put.
Tako nekako.

Al' vredelo je.

Prolećno pentranje niže srednje kategorije težine. Do vrha se moglo putem, ali pošto to svakako ne bi bilo zanimljivo (a i kad smo utvrdili da su staze na kartama u najboljem slučaju poluzaboravljene), iskoristili smo autorsku slobodu i bezbrižno lutali okolo-naokolo, često koristeći gps koliko da utvrdimo u kom pravcu bi trebalo da idemo.

Trasa je odmor za oči i dušu - od uredno održavanih seoskih predela, do procvalih planinskih livada i tihih šuma na visinama gde proleće tek stidljivo trepće kroz prve cvetiće posle visibaba i kukureka. Količina vidika koja se može zahvatiti sa vrha i tokom silaska (meni su uvek draže trase gde se pogled u daljinu otvara kad ideš nadole) je nesrazmerno veća od količine napora potrebnog da se dođe do vrha.

Reprezentativne fotke sa kruga Loznica-Krupanj (s akcentom na planinama). Tura od 90 km i verovatno preko 1500 m ukupnog uspona. Loše vreme nije omogućilo da se vidici raspuknu - razlog više da se vozi ponovo. Skretanje s asfalta gotovo da garantuje samoću okruženu gustim šumama, a i 'civilizovani' predeli su u odnosu na grad mirni i neužurbani. Vožnja za dušu.

Vo�nja udru�enim snagama do Obedske bare, prvo du�e kotrljanje u sezoni.

Još slika:

http://s719.photobucket.com/albums/ww192/Armadillos/?albumview=slideshow

Propali pokušaj odlaska do jame Ledenice u (uslovno rečeno) podnožju Rtnja. Nepredvidiva planinska klima i ne-baš-prohodni sipovi prorasli šikarom i zatrpani snegom u kombinaciji sa ograničenim vremenom su učinili svoje. Naravno, to nas nije sprečilo da otkrijemo nova lepa mesta i dobijemo nove ideje.

Zimska šetnjica kroz Bovansku klisuru

VoĹľnja bicikla po snegu moĹľe biti izuzetan doĹľivljaj ako se ispuni nekoliko uslova:

a) obilje ÄŤistog snega*
b) topla, vodootporna obuća
c) garderoba dozirana da ne prokuvate u njoj dok pedalate i ne zaledite se u njoj na spustu
d) malo dobre volje

* poĹľeljno da je negde van grada, ali nije obavezno

- kako već naslov kolekcije kaže. fotografije se kreću od zimske idile do prozora u svetove koji nisu krojeni po meri čoveka.

Isto to, tuđim objektivima :) Fotke (C) Danica i Ninoslav. Patnja & agonija by Mix.

GPS je GPS, ali kompas je kompas.

Ekipa prosečne fizičke spreme (ekstremi daju prosek) kreće trasom kojom se ređe penje, uživa u lepom danu i vidicima dok ostatak zemlje leži pod pljuskom, i završava avanturu 'vatrenim krštenjem' kad se sve uroti protiv brzog i lakog dolaska kući.

(800x600, 3+ MB)

Nazad u rodni kraj, od reke do brda, malo nogom, malo toÄŤkom.

Od podnebesja do mračnih šuma gde se ne ide ako niste čiste savesti, dok asfaltne pustare već ulaze u čamotinju nakon kratkog buđenja, na drugim mestima stvari su tek počele kako treba...

Fotke na kojima sam ja je slikala Danica :P

Krug preko Gučeva, do Zajače i Tronoše, s povratkom kući preko Tršića i Loznice. Prvomajski. Razuzdani udarnici na prazniku nerada, i šumska tišina pod gustim krošnjama. Usamljeni grobovi, reke lišća, jezivi usponi i tajanstvene sile koje uništavaju elektroniku dodali su atmosferi.


Prve dve fotke (C) Danica

Od spomenika do manastira Grgeteg na uobičajen način (kud si nas to sad dovukao, vidiš li da tu nema ni puta ni...)

Prijatelj kolekcije: http://www.ciklonaut.com/Turoteka/1999/Fruska_Extreme/Fruska_Extreme.htm

C/P, req, sorry

(Ne, nisam odatle dobio ideju - samo saznanje da ima još takvih ludaka)

Ispod golih stabala u brdima, visoko iznad maglom pritisnutih nizina i kuća stisnutih učmalošću; sunce, senke, pramenovi magle, i sumraci koji kao da su preneseni iz sveta bajki.

Igre refleksija - brda, gradovi, stabla, i malo leda za promenu.

Iako raznovrsne po sadrĹľaju, sve ove slike imaju mnogo neba i mnogo snega na sebi. U nekoliko navrata, rezultati su nadrealni.

Nastavak kolekcije 'Delići jeseni', proširen da obuhvati i zimu.

U prvoj epizodi: Malo oko Beograda, malo između Šumadije i Pomoravlja, i malo više po Gučevu, naročito po domorodačkim stazama.

Isto to, samo malo drugačije (i, na mahove, potpuno nadrealno) - uspon na Midžor objektivom Danicinog aparata. Za pričicu otkud mi tamo, pogledajte prethodnu kolekciju :)

Ima na Midžoru odnedavno jedna spomen-ploča, na njoj između ostalog piše i 'prvi osvojio Midžor'.
Kakvo je to osvajanje, mislio sam u povratku, koje traje sat-dva, pri kome osvojeni ostaje nedirnut i nepromenjen, a osvajači se povlače bar malo drugačiji nego što su došli?

Kratak putopis: u našoj (TM) masci Neiskusnih Asfaltnih Pacera se pojavljujemo na Babinom zubu posle 3 sata vožnje od Aleksinca. Dan prelep, sunčan, a Stara u svim onim bojama koje deca stavljaju u domaće i pismene o jeseni u njihovoj ulici ili gradu.
Osim, naravno, Babinog zuba i svega iznad. To je u oblacima.

Zbog naše (TM) maske, lokalci u Domu nam savetuju da sačekamo da se magla raziđe. Hajd', rekoh, neće nam škoditi da popijemo po čajkafusokpivopojednuljutu. Međ'tim, oblaci nikako da se raziđu, te se mi lepo opremismo i pođosmo odma' posle prve ture.

Dobili smo ne jednog vodiÄŤa, nego dva. I, na moje ogromno razoÄŤarenje (i tugu), vodiÄŤi nisu naviknuti na slatko, pa su priliÄŤno indiferentno primili moju (tj. babinu) baklavu (onu od koje holesterol skaÄŤe samo pri pogledu), i na jedevite jade su podelili jedno parÄŤe :(

Po povratku u Dom smo imali posla sa Dokonim Pograničnim Pandurima, koji su nas "blagovremeno" obavestili da je za Midžorisanje potrebna posebna dozvola ("Ipak je to granica") koja se vadi u ZAJEČARU (?!?!?!?!?!? dobro kad se ne vadi u Subotici) pa hajd' nikom ništa, samo su nas zatefterili u neku crnu sveščicu, da imaju krivce ako im nekom prilikom neko tuda prošvercuje šleper pljuga i tovar robova,

Domci su oštro reagovali na ovaj ispad vršenja dužnsoti (Nemoj bre da mi plašiš goste!), i inače su bili prilično iznenađeni što smo bili i vratili se. A kako smo bili... viđeno mojim objektivom, pogledajte dole.

Vozilom kome točkovi samo što ne otpadnu (ne pitajte, recimo samo da sam na kraju balade kočio pred svakom krivinom da bih kroz nju prošao sa 20 km/č) osvajamo zapadne krajeve. nakon urbanizovanog (industrijalizovanog?) Zlatibora i ekskluzivnih hotela na Tari (od kojih smo eksplicitno pobegli) bežimo u malo manje urbane (verujem da bi svi oni pacijenti kojima je pojam 'divljine' kad se pešice izmaknu 100m od poslednjeg kafića rekli 'Kako je etno, brate!') i hiljadu puta lepše krajeve. Samo kap u peharu koga treba ispiti, gutljaj po gutljaj, sa uživanjem.

Sa priključenija levo od Drine; od Zvornika do Višegrada, preko Vlasenice, Han Pijeska, Sokoca... Bosanska brda, visoravni, i tihi četinari zovu na detaljnija ispitivanja od pukog prolaza.

Posle dugo vremena, ponovo kod kuće. Provale oblaka, plahovite reke, mračne šume, skriveni potoci, gromovi među ušima - sve je deo ugođaja.

Elem.
Pošto su fotke hronološki beznadežno izmešane, ovde ću da ubacim kratak pregled događaja.

Dan prvi: stižemo po sumnjivom vremenu. Prelazimo granicu Sbosnom da bi u Kozluku natočili mineralnu sumporovitu vodu na izvoru. Ostavljamo vodu i pentramo se kolima na Gučevo. U međuvremenu, vreme se prolepšava, ali mu ništa ne verujem, pa nosim kišobran. To se pokazalo kao pametno, jer smo najpre imali letnju kišu, a onda provalu oblaka sa grmljavinom, odma' iznad glava. Umereno suvi i celi stižemo kući.
Dan drugi: vreme jesenje, nebo olovno, kiša neprestano sipucka. Silazimo na Drinu, da neki vide da Dunav nije jedina reka na svetu. Videvši kakvo je vreme, shvatam da ćemo ostatak dana provesti u kući, čekajući da krenemo nazad za Bg, ili...
Potpuno nepripremljeni (obučeni za izlazak od 15 min, 100m od kola), krećemo uz Drinu. Prvobitni plan mi je bio da napravimo krug Loznica - Debelo brdo - Valjevo - Loznica, međutim to se brzo pretvorilo u skretanje na svaki treći put koji se sa magistrale odvajao u brda i površno ispitivanje čega tu ima i vredi li doći na neku ozbiljniju turu. Definitivno izgubivši previše vremena na to, ručamo u "Vukašinovom konaku", negde pred Bajinom Baštom, i vraćamo se kući istim putem.
U međuvremenu se i vreme prolepšalo :)

* kuća - bazni logor iznad Tri česme.

Kratak predah u prestonici mrtve carevine.

Dok smo se truckali niz autoput, pitali su me, "Zašto baš Rtanj?"
"Reći ćete vi meni za koji dan.", odgovorio sam.

Strah od zmija, vukova, visine, nedostatak kondicije, vazduha, pokretnih stepenica... višak mlečne kiseline narednih dana.

Preživeli su, i hoće još.


Uzgred - nisu sve slike moje, neke su i njihove (one kojima svi filteri ovog sveta nisu pomogli da ne povuku na neku boju). Kad mi pošalju dopis koja je čija, rado ću ih staviti kao autore.

Hvala Danici na ispravci datuma penjanja.
Danica takođe ne živi u soliteru, nema ništa sa gradskim pacovima, i ima mačku. I psa. I to srpskog pastirskog. I svideo joj se predlog da zakačim Rtanj za kuku i dovučem ga u Zemun, da joj bude pri ruci.


Moj kum smatra da je ocrnjen u komentarima. Jeste. Neustrašivo se prvi ispentrao na vrh (ja sam došao poslednji, vrh mi nije ni bio u vidokrugu kad se vodila borba za prvo mesto, pa ne mogu da posvedočim), i sve nas je nosio na leđima kad je video da zaostajemo, i uzbrdo i nizbrdo. Takođe je izvukao litru (stranog i skupog) piva u rancu da bih imao šta da pijem na vrhu.

Moja kuma mi se zahvalila što nisam okačio sliku sa gibanicom u koju je i ona zalutala (a baš je lepa gibanica) i jedina nije pretila da će me ubiti jersam joj 1) turio slike na net 2) izbegao hvalospeve o čojstvu i junaštvu ispod svake slike na kojoj se zatekla.

Večeras sam pokazao fotografije prijatelju.
"Jeste li dohvatili nebo?", pitao me je.
(Inače nije sklon filosofiji i metafizici.)
Klimnuo sam glavom: "Mislim da jesmo."

Eto.

Postoji i ona jesen koja ne dolazi u moju ulicu, u kojoj dani nisu sve kraći i sve tmurniji, laste i druge ptice se ne sele na jug, a uvelo lišće ne otpada na zemlju.

Postoji i drugačija jesen, tiha i dostojanstvena, zamišljena i zrela, gde je svko cvetanje mala smrt a svako stvaranje priprema za drugačije postojanje.

Nije ovom svrha da ikoga natera da balavi kako je to lepo i divno i neviđeno, nego da svakog natera da izađe napolje i prošeta.
Ne mora daleko, mada bi bilo lepo. Ko ume da gleda, videće.

Zamislite da pročitate rečenicu-dve iz jednog poglavlja knjige, ali poglavlja dugog hiljadu stranica, iz knjige koja ima milion poglavlja, i imaće ih joą toliko, i joą toliko...
I da sa tih nekoliko reči napunite duąu.

Ne vredi ovde prepričavati ąta sam to pročitao, jer ni reči ni rečenice nisu iste za svakoga. Ali, imati privliegiju, da, privilegiju, da se takva knjiga uopąte dodirne, je viąe nego ąto će mnogi imati od ľivota.

Čitajte tu knjigu ako je nađete, kad i koliko moľete. Jer, iako nikada nećete imati priliku da je pročitate celu, moľda utkate i deo sebe u neki pasus poglavlja...

Na jednom mestu piąe da ćete tamo naći vidike dostojne nekog kralja.
Ne, nisu vidici dostojni kralju - ali moľda je taj kralj dostojan tih vidika.

Viđeno objektivom drugih članova ekipe...

Nekoliko razloga zbog kojih bi trebalo nositi bicikl svuda sa sobom. Vozikaš se gde hoćeš, upoznaš zanimljive ljude (uživo) i onda ubiješ 120km u jednom danu... usput.

Naoružani teškom optičkom artiljerijom i okrpljenih guma, Dragan i ja se po mrkloj noći otiskujemo u odranije poznati zoo park, da bi videli kako idu pripreme za sezonu parenja među srnećom populacijom.

U pratnji Dragana & Ugija pokusavam da napravim par hq fotki srnece divljaci. Stvari se otimaju kontroli.

General failure riding drive Bojcin: Abort/Retry/Fail

doduse, i ja sam otisao u teren sa slick/slick gumama, vece posle kise... posle dva dana sunca nakon nekoliko nedelja kise...

Te 2006 godine, prolece je bilo kisovito, sto mi je omogucilo da napravim mnogo lepih slika uz malo muke. Ipak, onima koji su elitisticki nastrojeni i smatraju da na brdu zive samo brdjani to nije pomoglo.

Beskrajne kise su se konacno ispadale i dozvolile prolecu da stigne. Naravno, nabujale reke su ovoj 'pripremnoj sezoni' dale netipican izgled.
Skoro po pravilu nikog na stazi. Miris ucvalog grmlja, patke koje nisu poumirale od pticjeg grpa, zabe... i komarci. Ako vozite uvece.
I, iznad svega, miris nabujale reke, miris sokova koji teku.

Grupa ludaka četiri dana gaca po snegu do kolena i pokuąava da vrąi selektivni odstrel divljači...

Zanimljive netematske zgode sa dvotočkašima.

Sa predjasnjih putesestvija po Staroj planini< sve na jednom mestu.

Susreti sa lokalnom faunom u najraznovrsnijim okolnostima. Lov fotoaparatom.